Svi roditelji na svetu žele najbolje za svoju decu. Ljudi žele da njihova deca budu bolja i uspešnija od njih samih. U suštini, retko koji roditelj bi imao nešto protiv da njegova deca postanu bogata. Čak većina roditelja i pokušava umeravati svoju decu u tom pravcu. Međutim, bez obzira na sopstvene želje, roditelji ne poseduju finansijsko obrazovanje koje je neophodno kako bi svoju decu „osposobili“ da postanu bogati. Drugim rečima, roditelji, iako možda i pružaju deci sadržaje koji su im potrebni, često to rade u potpuno pogrešnom kontekstu. Problem je još veći ako uzmemo u obzir činjenicu da i škole čine to isto.
Kada je u pitanju budućnost naše dece, nije važan samo sadržaj koji dobijaju, već i kontekst, odnosno šire okruženje u kome uče, misle i odrastaju. Klasični sistem obrazovanja kaže da je najvažniji sadržaj i to on i radi, isporučuje sadržaj: jezik i pravopis, književnost, matematika, fizika, istorija, geografija...to su najvažnije stvari za učitelje, nastavnike i profesore. Oni su fokusirani na sadržaj, a ne na kontekst. A kontekst je u ovom slučaju učenik/student i njegov budući život tj. kako će iskoristiti sadržaje koje dobija i zašto su mu oni potrebni? Nastavnici često znaju da kažu: „Dobro obrazovanje vam je neophodno da bi ste dobili dobar posao“. Nažalost, to govore i roditelji, odnosno ponavljaju kao mantru, neki to čine godinama iz dana u dan i kreiraju kontekst svome detetu koji glasi: „Moj cilj u životu je da pronađem dobro plaćen posao. Drugim rečima: „Moj cilj je da budem zaposlen“.
Dakle, obrazovni sistem i nedovoljno edukovani roditelji nas uče da je najvažniji sadržaj. Međutim, to nije tačno, najvažniji je kontekst. Šta je kontekst? Šta je okruženje u kome živimo i radimo? Ovde pod rečju „kontekst“ podrazumevamo lični tj. individualni kontekst koji obuhvata filozofiju života, verovanja, misli, pravila, vrednosti, strahove, sumnje, stavove, izbore itd. svakog pojedinca.
Primer lošeg tj. nerazvijenog ličnog konteksta bi izgledao otprilike ovako:
-
„Nikada neću uspeti u životu“;
-
„Nikada neću biti bogat“;
-
„Radije ću biti srećan nego bogat“.
-
„Novac kvari ljude“.
-
„Kako došlo tako i otišlo“
-
„Troši dok imaš“ itd.
Jedan od razloga zašto ljudi ne uspevaju da se obogate jeste to što imaju loš lični kontekst. Ako takvim ljudima date novac, oni neće uspeti da taj novac iskoriste kao kapital za promenu svog društvenog položaja. S obzirom na loš kontekst u kome se nalaze, oni nisu spremni da na pravi način taj novac iskoriste. To objašnjava mnogo slučajeva ljudi koji su imali sreće da na lutriji dobiju milionske svote novca, ali i nesreću da nakon toga vrlo brzo bankrotiraju. Ili primer uspešnih sportista koji nakon završetka karijere dožive sličnu sudbinu.
Ako govorimo o srednjoj klasi, njihov kontekst je drugačiji:
-
„Moram da završim dobar fakultet“;
-
„Potreban mi je dobro plaćen posao“;
-
„Želim lepu kuću u dobrom kvartu“;
-
„Sigurnost posla je veoma važna“;
-
„Koliki mi je godišnji odmor?“;
-
„Investiranje je rizično“ itd.
Ali, kao što možemo videti, oni na prvom mestu žele da budu zaposleni. Žele da rade za drugog. To je u stvari glavni razlog zašto se pripadnici srednjeg sloja retko kada obogate. Zato što im je takav način razmišljanja usađen dok su još bili deca. A to je najvažnija lekcija koju su naučili, jer im je ona na neki način unapred odredila čitav život. Zbog toga ljudi imaju velikih poteškoća kada pokušaju da promene svoj način razmišljanja tj. svoj lični kontekst. Jer, radi se o promeni suštine, o dubinskoj, korenitoj promeni nas samih, a to nikada nije lako.
Vratimo se srednjoj klasi. Njima je bilo kakva pomisao na investiranje rizična. Čak i ako investiraju, gotovo sigurno je u pitanju nažno devirsifikovani portfolio sa minimalnim rizikom, ali istovemeno i minimalnom šansom za značajnim dobitkom. Pripadnici srednje klase bi želeli da budu bogati, oni se trude da izgledaju kao bogati, oblače se tako, kupuju nove skupocene automobile, velike kuće itd. Međutim, sve to čine na kredit, upadajući u dugove koji im ne dozvoljavaju da investiraju u promenu svog načina razmišljanja.
Sa druge strane, bogati razmišljaju na sledeći način:
-
„Želim i moram postati bogat“;
-
„Vlasnik sam biznisa koji vodim i moj posao je moj život“;
-
„Sloboda je značajnija od sigurnosti“;
-
„Prihvatam nove izazove kako bih naučio što više iz njih“;
-
„Želim da otkrijem koliko daleko mogu stići u životu“.
Mnogi od ljudi koji razmišljaju na ovakav način su pravi kapitalisti. Tamo gde ljudi iz nižih slojeva vide oskudicu, kapitalisti vide izobilje i priliku. I što je najvažnije, oni znaju kako da upotrebe talenat drugih ljudi i novac drugih ljudi, kako bi zaradili novac za sebe. Oni ne razmišljaju na način: kako da ovo rešim? Već: Kako da iskoristim tuđi talenat i veštine, kao i tuđi novac, da bih postao još bogatiji? Oni ne vide rizik u investiranju, njima je mnogo veći rizik biti zaposlen i raditi za drugog.
Na kraju krajeva, kad pripadnik srednje klase ode u banku da oroči svoju ušteđevinu ili da investira u svoj privatni penzioni fond, bankar uzme taj novac i prosledi ga kapitalisti. Jednostavno, stvari funkcionišu na taj način i to nije problem. Problem je što su škole orijentisane isključivo na sadržaj koji je neophodan mladim ljudima da bi se zaposlili. Tačnije da bi pronašli što bolji posao ali, na kraju to znači da bi radili za drugog. Međutim, stvari stoje tako da kontekst određuje sadržaj, a ne obrnuto, tako da rečenica „nećeš dobiti dobar posao ako ne budeš učio“ prosto ne stoji. Deci treba reći: „Ne morate svi postati zaposlenici. Neko mora i da otvara kompanije u kojima će ostali raditi. Da li želite da naučite nešto o tome?“ Tako ćete pružiti šansu najmlađima da sami izgrade sopstveni koncept, a ne da im se lome krila i pre nego što polete.
Da li ste zadovoljni svojim ličnim kontekstom? Razmislite o tome na koji će način sutra razmišljati vaše dete. Kakv će biti njegov lični kontekst. To najviše od vas zavisi.
