Značaj postavljenih finansijskih ciljeva može se vremenom promeniti. Zbog toga naša strategija raspodele resursa mora imati mogućnost brze i efikasne adaptacije u slučaju promene prioriteta. Takođe, ukupan broj ciljeva koje postavljamo mora biti ograničen. Nakon što ostvarimo kratkoročne ciljeve, potrebno ih je zameniti novim, bilo kratkoročnim, ili dugoročnim ciljevima.
Da bismo ostvarili svaki postavljeni finansijski cilj, moramo odlučiti koji ćemo iznos novca opredeliti na mesečnom nivou ili u određenom periodu, kako bismo uspeli da zadati cilj ostvarimo. Ovom problemu možemo pristupiti na dva načina: Prvo, možemo definisati iznos novca koji smo u stanju ili koji želimo da mesečno odvajamo za zadati cilj i da na osnovu toga praktično odredimo period vremena za koji će cilj biti ostvaren, ili, da definišemo vremenski period u kome zadati cilj mora biti ostvaren, te da na osnovu toga odredimo iznos koji moramo izdvajati za tu namenu na mesečnom nivou.
Oba pristupa se mogu vrlo lako planirati i kontrolisati u običnom Excel fajlu. Sa jedne strane imamo ulaz: mesečni iznos novca ili vremenski period, a sa druge izlaz: u svakom trenutku znamo koliko novca moramo izdvojiti narednog meseca ili koliko smo vremenski blizu ili daleko od cilja.
Ukoliko su ciljevi dugoročni, moramo uzeti u obzir uticaj dva značajna faktora: inflaciju i nivo povraćaja uloženog. Procenjeni nivo inflacije je manje više stabilan na godišnjem nivou i kolebanja su generalno mala, ali nakon nekoliko godina, uticaj inflacije je značajan. Inflacija umanjuje vrednost naše ušteđevine. Ovaj neželjeni efekat se donekle može ublažiti štednjom u banci, dok je investiranje pravi način ne samo za zaštitu od inflacije, već i za uvećanje osnovnih sredstava.
Međutim, najjednostavnijom računicom ove faktore možemo izostaviti. Naime, ukoliko pretpostavimo da je prinos od investicije jednak inflatornom delovanju, ova dva faktora će se međusobno poništiti.
Važan aspekt cele priče oko prioriteta postavljanja i ostvarivanja finansijskih ciljeva jeste brzina. Naime, optimalan način određivanja prioriteta se ogleda u tome da za prioritetne odredimo one investicije koje će imati najveći prinos i na taj način će nam pomoći da brzo ostvarimo i ostale ciljeve. Dakle, potrebno je izabrati odgovarajuće finansijske instrumente koji su pogodni za ulaganje ušteđevine. Instrumenti se biraju u skladu sa rizicima koje nose i našim ličnim apetitima prema tim rizicima, što opet zavisi od životne dobi, profila ličnosti itd. (neko želi veće prinose uz veći rizik, neko je pak zadovoljan sa manjim, ali značajno sigurnijim ulaganjem...).
U praksi, mlađi ljudi imaju veće apetite, žele da ostvare više i spremni su da više rizikuju, jer ima još mnogo vremena pred njima. Sa druge strane, stariji ljudi, koji su po pravilu dosta toga već ostvarili u životu, obično se opredeljuju za manje rizična ulaganja, pa su ona slabo zastupljena u njihovom investicionom portfoliju.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, stoji obaveza da periodično moramo ocenjivati ostvarene rezultate i revidirati ciljeve i strategije za njihovo ostvarivanje, a u skladu sa promenama koje su u međuvremenu nastupile.
Proces finansijskog planiranja ima svoje korake i svaki od njih je podjednako važan. Međutim, najvažnije je to da ukoliko želite imate svoj finansijski plan, morate početi što pre, kako biste odmakli što dalje.