Dok Britanija stoji zarobljena u EU, kao stanovnik Hotela Kalifornija u čuvenoj pesmi Iglsa, čvrsto držući ostatak Evrope kao taoce svoje beskrajne unutrašnje debate, čini se da sve učesnike ove trogodišnje (melo)drame polako, ali sigurno stiže umor. Rešenje je tu negde, ali nije na vidiku, to je sigurno.
Izgleda da je vreme da (Raz)ujedinjeno Kraljevstvo dobije novu himnu. Nema sumnje da izuzetan spektakl svetskih razmera, koji je na programu još od 23. juna 2016. godine zaslužuje da demontira tradicionualnu britansku himnu i instalira neku novu melodiju. Ipak, ne treba odustajati od klasike, ili bar od klasičnog rokenrola, pa se sa tim u vezi jedna pesma posebno ističe, a to je legendarna pesma Hotel California, grupe the Eagles. Dovoljno je pomenuti stihove:"We are all just prisoners here, Of our own device..You can check out any time you like, But you can never leave.". Britanci toliko podsećaju na zavisnika iz pesme koji želi da ostane "čist", ali to nikad ne uspeva, tako da sigurno zaslužuju da ova prelepa, ali u suštini razarajuća balada postane njihova nova nacionalna himna.
Naime, tri godine nakon Brexit-a, Velika Britanija nije ni otpočela sa napuštanjem Unije. Objašnjenje je jednostavno, ali pomalo šizofreno: nema većine za tvrdi Bregzit, nema većine za meki Bregzit, nema većine za ostanak u Uniju...Isto kao i stanovnici hotela Kalifornija, Evropska unija nema interesa da pomogne Britaniji da uspe u svojoj nameri i izađe napolje, jer bi tako poslala pogrešnu poruku ostalim stanovnicima (EU), pa bi opasnost od daljeg raspada postala vrlo velika.
Drugim rečima, apsolutno ne postoji ni najmanja šansa da 27 članica EU pristane na ponovne pregovore oko promene uslova povlačenja Velike Britanije iz Unije koji su dogovoreni prošlog novembra. Svakako da donekle možemo razumeti tvrde Bregzitovce i njihovu frustraciju, ali oni svakako nemaju prava da krive EU na bilo koji način za irski problem tj. za nepostojanje fizičke granice između dve Irske, koja je uklonjena kao ključni element Belfastskog sporazuma iz 1998 godine. Ovim sporazumom je konačno rešen status Severne Irske u okviru Ujedinjenog Kraljevstva i u najvećoj meri se oslanjao na uspostavljanje specijalnih veza između Severne Irske i Republike Irske. Formirane su mnoge zajedničke institucije kao što su saveti ministara, interparlamentarne asosijacije, konsulstativni forumi itd., što je sjajno funkcionisalo (i još uvek funkcioniše) u okviru EU. Njime je rešeno pitanje engleske kolonizacije irske i konačni prestanak aktivnosti IRA. Međutim, glavni garant tog mirovnog sporazuma je zapravo EU i ona sa te strane ne može da prihvati ponovno uspostavljanje fizičke granice između dve Irske, kao ni Irci sa severa. Ali, sa druge strane, ukoliko bi granica ostala otvorena, to bi značilo da Velika Britanija ima puni pristup jedinstvenom tržištu EU, tj. da može koristiti sve prednosti člana EU, ali bez ikakvih obaveza zauzvrat. To bi predstavljalo početak kraja EU, jer bi i druge zemlje zatražile takav status za sebe. A to ne želi niko: niti zemlje jugoistočne Evrope koje se plaše nestajanja zajedničkog EU budžeta iz kojeg više uzimaju nego što daju, kao ni bogate zemlje zapada koje ne žele da daju kompatativnu prednost zemlji koja je jednom nogom unutra, a jednom nogom napolju.
U slučaju tvrdog Bregzita, fizička granica bi odmah bila uspostavljena, što bi očuvalo integritet EU, ali bi svakako imalo političke posledice po vladu u Londonu zbog kršenja Belfastskog sporazuma. U ovom slučaju najveću odgovornost snosi britanska vlada, jer je EU još pre dve godine zahtevala od Britanije da predloži rešenje po ovom pitanju, što ona još uvek nije sposobna da uradi. Ukoliko želi da zadrži granicu otvorenom, Velika Britanija mora da potpiše nove međudržavne ugovore sa Republikom Irskom i na taj način se povinuje pravilima EU. U suprotnom rizikuje novu konfrotaciju na relaciji Belfast - London. Kako vreme odmiče, čini se da Bregzitovci nisu dobro sračunali cenu napuptanja EU, ili još gore, da su je namerno prikrili od sopstvenog naroda.
Na kraju, dobili smo novo... odlaganje. Super, skidanje tek 31. oktobra. Do tada, ostajemo u hotelu. Samo da opet ne razmatramo da li uopšte treba da izađemo napolje. Oh, da, novi referendum bi posle svega bio prava noćna mora. Zamislite da ga organizuju za jedno 5, 10 ili 15 godina? Evropa bi godinama ostala talac ostrvske političke debate. Dakle, za sve je najbolje da Britanija izađe i to što pre. Ako vremenom uvidi da je izlazak bio strašna greška i poželi da se vrati, može, zna se procedura za ulazak u EU. Ali u međuvremenu nema maltretiranja sa nikakvim specijalnim statusima, povlašćenim partnerima i sl. Jer bez sumnje, ako nastavljaš da sediš u Hotelu Kalifornija, nećeš nikada otići.